Udarci po lopti

Vrste udaraca


  • Udarci po lopti nogom
  • Udarci po lopti glavom

Udarci nogom

Najčešće se primenjuju u toku same igre, pa se zbog toga posebna pažnja mora obratiti na njih prilikom obučavanja i usavršavanja.

Udarci nogom se koriste za

  • Dodavanje između saigrača
  • Udarce na gol
  • Ubacivanje lopte u igru posle prekida

Tehniku udarca treba obučavati u sledećim uslovima

  • Kada lopta miruje, a igrač je udara iz mesta
  • Kada lopta miruje, a igrač je udara iz pokreta
  • Kada se lopta kreće u susret igraču, a on se nalazi u mestu
  • Kada se i lopta i igrač kreću

Sve udarce po lopti nogom možemo podeliti na

  • Udarac unutrašnjom stranom stopala
  • Udarac unutrašnjom stranom hrpta stopala
  • Udarac hrptom stopala ,pun rist
  • Udarac spoljašnjom stranom hrpta stopala
  • Udarac vrhom stopala (špic)
  • Udarac petom
  • Dropkikudarac
  • Volej udarac

Udarac unutrašnjom stranom stopala

Ovaj udarac po načinu izvođenja pripada grupi lakših udaraca, jer je površina kojom se lopta udara najveća.

Koristi se za kratka dodavanja  i odlikuje se preciznošću.

Udarac se izvodi na taj način što se stajna noga postavlja u visini lopte sa strane, na odstojanju od 10-15 cm od lopte. Noga kojom se udarac izvodi blago je povijena u kolenu, a stopalo je u odnosu na stopalo stajne noge pod uglom od oko 90 stepeni i paralelno sa zemljom. Ruke su opuštene i malo povijene u laktovima.

Udarac unutrašnjom stranom hrpta stopala


Udarac se koristi za dugačka dodavanja, centaršuteve, slobodne udarce, udarce iz ugla itd.

Prilikom ovog udarca stajna noga se postavlja pored lopte i malo iza nje i blago je povijena u kolenu.Igrač se naginje na stranu stajne noge, a noga kojom se izvodi udarac je u zanoženju i povijena u kolenu.Jačinu udarca po lopti dobijamo kontrakcijom mišića pregibača zgloba kuka i opružača potkolenice.Ruke su povijene u laktovima. Ruka sa strane stajne noge nalazi se u odručenju, a zatim prelazi u predručenje, a druga je u odručenju a zatim prelazi u zaručenje.

Udarac hrptom stopala (pun rist)

Udarac se koristi za udarce na gol iz igre i za izvođenje slobodnih udaraca kao i za dodavanja lopte na svim odstojanjima.

Veoma je snažan i težak za obuku.

Udarac se izvodi tako što igrač stoji na prstima stajne noge koja se postavlja pored lopte na 10-15 cm, kako bi se omogućilo da opruženo stopalo noge koja udara po lopti, prođe iznad zemlje.

Gornji deo tela je u pretklonu iznad lopte, a ruke su povijene u laktovima.

Pri izvođenju udarca  ne sme da se remeti normalna koordinacija ruku i nogu u kretanju.

Udarac spoljašnjom stranom hrpta stopala

Ako se ovaj udarac koristi za kraća dodavanja, pokret za udarac po lopti izvodi se najčešće zamahom potkolenice i posle udarca kretanje noge se odmah zaustavlja.

Za udarce na veća odstojanja i udarce na gol zamah počinjemo opružanjem u zglobu kuka. Udarac izvodimo pregibanjem u istom zglobu a završavamo ga snažnim trzajem u zglobu kolena. Bitno je da stopalo prilikom udarca po lopti bude dovoljno oboreno i prstima okrenuto prema stajnoj nozi. Lopta se nalazi ispred stajne noge sa njene unutrašnje strane. Noga kojom je izveden udarac nastavlja kretanje ispred stajne noge ukoso. Obe ruke kompenzuju kretanje, krećući se ispred tela u suprotnu stranu.

Ovaj udarac spada u red složenijih udaraca i zahteva mnogo rada.

Udarac vrhom stopala (špic)

Ovaj udarac se najčešće koristi kada se otklanja opasnost pred golom ili kada se želi na najbrži način uputiti udarac na gol, obično iz gužve.

Udarac je iznenadan i jak.

Položaj tela i nogu je sličan kao kod udarca hrptom stopala. Razlika je u tome što je stopalo noge kojom udaramo po lopti paralelno sa zemljom, a prsti te noge su izvijeni prema gore i stopalo stajne noge se nalazi malo pozadi. Loptu udaramo po sredini ili malo ispod sredine u zavisnosti od toga kakav udarac želimo da izvedemo – po zemlji ili kroz vazduh.

Udarac petom

Ovaj udarac je najslabiji i najneprecizniji.

Koristi se prilikom varanja protivnika, za dodavanje lopte saigraču koji se nalazi iza leđa, a ređe za udarce na gol iz blizine. Petom možemo da udaramo loptu sa zemlje i iz vazduha.

Sam pokret je takav,da se stajna noga postavi malo ispred lopte,a nogom kojom se lopta udara sepostavlja ispred lopte i lopta se udara zamahom unazad.

Poluvolej udarac (dropkik)

Ovaj udarac se izvodi neposredno posle odskoka lopte od zemlje. Bitno je pravilno proceniti momenat sudara lopte i stopala kako bi lopta imala željeni pravac, visinu i snagu. Ovaj udarac se koristi kao odbojni udarac, udarac na gol, ili ga koristi golman za degažiranje. Poluvolej udarac se najčešće izvodi hrptom stopala, spoljašnjom stranom hrpta stopala i unutrašnjom stranom stopala.

Obuku ovog udarca treba započeti vežbama uz zid ili vežbama u parovima.

Volej udarac

Svaki udarac po lopti izveden direktno iz vazduha naziva se volej udarcem.

Ovo je jedan od najtežih udarac za obuku, jer je pored dobre koordinacije pokreta, razgibanosti i orijentacije u prostoru potrebna i dobra procena momenta udarca po lopti. Ovaj udarac se koristi kao odbojni udarac, udarac na gol ili za duga i iznenadna proigravanja, jer se pomoću njega lopta upućuje bez primanja i zadržavanja.

Volej udarac se može izvesti na nekoliko načina

  • Volej udarac po lopti koja dolazi igraču spreda (čeono)
  • Volej udarac po lopti koja dolazi igraču sa strane (bočno)

Volej udarac po lopti koja dolazi igraču spreda (čeono)

Ovaj udarac može da se izvede iz mesta, kretanja, poskoka i udarcem preko glave (makaze). Prilikom ovog udarca telo naginjemo napred i u stranu ka stajnoj nozi koja je podignuta na prste. Ruka sa strane stajne noge je u predručenju, a druga u zaručenju kako bi smo bolje održavali ravnotežu tela. Visina podizanja noge kojom udaramo po lopti zavisi od visine kretanja lopte. Za obuku ovog udarca najbolje je koristiti stalak sa visećom loptom.

Volej udarac po lopti koja dolazi igraču sa strane (bočno)

I ovaj udarac se izvodi iz mesta, kretanja, poskoka i makazama

Najkarakterističniji udarci su: volej udarac bližom nogom, daljom nogom

(sa propuštanjem lopte ispred tela) i „makaze“ sa strane.

Kod volej udarca bližom nogom pažnju treba da obratimo na nagib tela i na prebacivanje težišta tela na stajnu nogu. Jedino na taj način možemo da imamo dobru pokretljivost

(napred-nazad i gore-dole) noge kojom udaramo po lopti.

Ta pokretljivost nam je bitna da bi smo mogli da izjednačimo visinu noge sa visinom kretanja lopte i da bi smo mogli da napravimo zasuk trupom i zanoženje.

Tako dobijamo dužu amplitudu pokreta noge što je potrebno da bi smo mogli da napravimo zasuk trupom i zanoženje i veći zamah za izvođenje udarca.

Loptu moramo da pratimo pogledom. Po završnom udarcu noga kojom smo udarili po lopti nastavlja kretanje prema napred. Postavljamo je ispred stajne noge da bi se izbegao pad. Kada se ovaj udarac izvodi iz kretanja, često dolazi i do pada na stranu stajne noge posle izvršenog udarca. Igrač treba da ublaži pad dočekujući se na ruku koja je već prilikom udarca opružena prema dole sa otvorenom šakom.

Volej udarac daljom nogom je vrlo sličan prethodnom udarcu. Telo se naginje, a težište tela se prebacuje na onu stranu odakle dolazi lopta, koju propuštamo ispred sebe i udaramo je daljom nogom. Ovim načinom loptu udaramo iz mesta ili kretanja unutrašnjom stranom stopala, hrptom stopala ili unutrašnjom stranom hrpta stopala.

Metodski postupak prilikom obučavanja ovog udarca je isti kao i kod volej udarca čeonih lopti.

Kada lopta leti u visini između kuka i glave, često se koristi volej udarac „makaze“ sa strane. Vrlo je snažan i iznenadan, ali i manje precizan od ostalih volej udaraca.

Udarac „makaze“ sa strane izvodimo tako što se u momentu dolaska lopte odrazimo nogom kojom želimo da izvršimo udarca, tako da nogama krenemo u susret lopti.

Dok telo zauzima paralelni položaj sa zemljom, odrazna noga kreće u zanoženje, a druga noga u prednoženje. Tom prilikom vrši se i zasuk trupa. Ruka sa strane zamašne noge nalazi se u odručenju i spremna je da se igrač dočeka na nju i ublaži pad. Druga ruka se nalazi u zaručenju da bi se omogućilo nesmetano praćenje lopte pogledom.

Kada se lopta nalazi u visini stopala, a ispred njega, noga koja je bila u prednoženju kreće u zanoženje, a druga iz zanoženja kreće istovremeno napred i udara po lopti.

Po završenom udarcu dočekujemo se prvo na otvorenu šaku ruke i ublažujemo pad, a potom na polsavijene noge i bok.

Udarci glavom

Udarci glavom se koriste za izbijanje lopti ispred svoga gola,  udrace na gol, razna dodavanja saigraču, ili razbijanje akcija protivnika.

Jačina udarca glavom zavisi od brzine kretanja igrača, brzine kretanja gornjeg dela tela prilikom udarca po lopti, brzine kretanja lopte i pravilnosti izvođenja udarca.

Udarci glavom dele se na
  • Udarac čelom i stranama čela
  • Udarac temenom
  • Udarac potiljkom

Udarac čelom i stranama čela

Ovi udarci se izvode iz mesta i kretanja, sa i bez skoka, iz pada.Oni su vrlo snažni, a udarac prednjim delom čela je precizniji od udarca stranama čela.

Pri obuci udarca po lopti čelom iz mesta, pre izvođenja samog udarca, treba obratiti pažnju na mali iskorak napred i na zamah telom unazad, pre izvođenja udarca.

Sam udarac izvodi se naglim pokretom tela unapred uz prenošenje težine tela sa noge koja se nalazi iza, na nogu koja se nalazi ispred tela.

Udarac glavom treba da se izvede otvorenim očima i loptu treba pratiti telom na što dužem putu.

Pri obuci udarca po lopti čelom iz skoka, zamah za udarac i sam udarac se ne razlikuju od udarca iz mesta. Bitno je napomenuti da odskok mora biti na obe noge, koje postavljamo odmah u dijagonalni stav, da bi smo mogli da nastavimo kretanje bez dodatnog koraka.

Najčešće greške

  • položaj stopala nije dijagonalan
  • nedovoljan zaklon u pripremi za udarac
  • težina tela se ne prenosi sa noge koje se nalazi iza tela, na nogu koja se nalazi ispred tela
  • ruke nisu u odručenju pogrčenih laktova
  • pogrešna procena putanje leta lopte
  • igrač zatvara oči pri izvođenju udarca
  • posle udarca polopti iz skoka, doskok nije u dijagonalnom stavu

Udarac po lopti stranama čela,  može da se izvede iz mesta, kretanja i skoka

Prilikom uzimanja zamaha težina tela se prebacuje na dalju nogu, u odnosu na pravac iz kog dolazi lopta uz otklon na istu stranu.

Da bi smo izveli udarac, prebacujemo težinu tela na bližu nogu u odnosu na pravac iz kog dolazi lopta, uz opružanje dalje noge.

Udarci čelom i stranama čela se izvode i u padu, na taj način što se igrač glavom baca napred u susret lopti.

Odraz može biti jednom ili sa obe noge.

Da bi smo ublažili pad na zemlju, dočekujemo se posle udarca na obe ruke.

Za obuku udarca čelom i stranama čela dobro je koristiti i stalak sa visećom loptom.

Najčešće greške:

  • uvrtanje i pregibanje tela u zglobu kuka pri izvodjenju udarca
  • nedovoljan otklon u pripremi za udarac
  • težina tela nije preneta sa dalje noge na bližu nogu ( u odnosu na loptu)
  • ruke nisu u odručenju pogrčenih laktova
  • pogrešna procena putanje leta lopte
  • igrač zatvara oči pri izvodjenju udarca

Udarac temenom

Udarac temenom se koristi da bi se produžio let lopti.

Ovaj udarac je veoma slab i za njegovu obuku ne treba trošiti mnogo vremena.

Prilikom obučavanja bitno je napomenuti da igrač stoji u dijagonalnom stavu povijenih kolena, koja opruža u momentu udarca po lopti.

Udarac potiljkom

Udarac potiljkom se koristi za vraćanje lopte golmanu ili saigraču kada lopta pada vertikalno iz visine, ili kada lopta visoko odskoči od zemlje.

Ovaj udarac je veoma slab i ne treba mu poklanjati mnogo vremena na treninzima.

Igrač je u dijagonalnom stavu.

Neposredno pred udarac po lopti izvodi mali

Advertisements

Istorija futsala

Istorija futsala

Analiza golova EP 2008

ANALYSIS OF EFFICIENT ATTACKS IN THE 2008 EUROPEAN FOOTBALL CHAMPIONSHIP

Pas igra Srbije u kvalifikacijama za SP 2010

ANALIZA PAS IGRE FUDBALSKE REPREZENTACIJE SRBIJE U KVALIFIKACIJAMA ZA SP 2010

Istorija FK Crvena Zvezda

Crvena zvezda je nastala tokom ratne 1945. godine kada je grupa omladinaca iz Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije rešila da u februaru organizuje Omladinsko fiskulturno društvo.

Već četvrtog marta ono je preraslo u Crvenu zvezdu, a u istom danu kada su mu ime dali potpredsednici Sportskog društva Zoran Žujović i Slobodan Ćosić prvi fudbaleri porodice beogradskih crveno-belih odigrali su prvi meč: pobeđen je Prvi bataljon druge brigade KNOJ-a sa 3:0.

Standardnu postavu prve ekipe Crvene zvezde činili su igrači predratnih beogradskih klubova BSK-a i SK Jugoslavije, na čijem stadionu „Avala“ je Zvezda i igrala svoje utakmice. Na tom mestu je 1963. godine odigran prvi meč na novoizgrađenoj Marakani, koja je godinu dana kasnije potpuno dovršena i, zamenivši „Avalu“ koja je nastala 1927, imala kapacitet od čak 110.000 mesta.

Na osvajanje trofeja nije moralo dugo da se čeka, pobeda nad Partizanom donela je Zvezdi Kup 1948, a novi trijumf nad večitim rivalom – prvu titulu državnog prvaka, tri godine kasnije. Bio je to samo početak uspešnih sezona, a pehari su počeli da ređaju. Ukupno 25 u prvenstvu, 23 u kupu, uz deset „duplih kruna“ i značajna ostvarenja na međunarodnoj sceni: na njoj je dva puta osvajan Srednjeevropski kup (1958. i 1968.), igrano u finalu Kupa UEFA 1979. kada je Borusija iz Menhegladbaha slavila ukupnim rezultatom 1:1, a potom se došlo i do krova Evrope i sveta čuvene 1991. kada je osvojen Kup šampiona.

Zvezda je od samog starta privukla veliku pažnju pre svih beogradske publike, a kako je vreme odmicalo i širom nekadašnje države. Što zbog činjenice da je „odmenila“ jedan od dva najpopularnija kluba iz prestonice, što zbog toga što je igrala na njegovom stadionu, imala iste boje a isprva je činili najbolji igrači dva beogradska kluba koja su bila među najuspešnijima na Balkanu, uz sve to – dobre igre bile su pravi poziv za brojnu podršku.

Dodajte tome i sportsku dramu, kao prilikom osvajanja prve titule kada je Zvezda u poslednjem kolu savladala Partizan i za samo 0,0018 bolji gol-količnik od Dinama stigla do trona, jasno je zašto je vrlo brzo osvojila srca ljubitelja fudbala.

Dragoslav Šekularac

Brojni asovi nosili su dres crveno-belih, od Rajka Mitića, Dragoslava Šekularca, preko zvanično najboljeg fudbalera koju je nekadašnja država dala u 20. veku, Dragana Džajića, sve do Vladimira Petrovića Pižona i Dragana Stojkovića Piksija.

Dragan Džajić

Ipak, generacija iz sezone 1990/1991 sve je nadvisila, ostvarivši niz pobeda u elitnom nadmetanju iz kog je kasnije proizašla Liga šampiona. Čuveni dvomeč sa Bajernom u polufinalu, pa trijumf nad Olimpikom iz Marseja (0:0, penalima 5:3 u Bariju) za osvajanje titule evropskog prvaka svrstali su Crvenu zvezdu među besmrtne.

Po mnogim njenim pristalicama, njeno mesto je tamo već odavno bilo utvrđeno. Za sva vremena.

Šampioni Evrope 1991. godine

Izvor: blic.rs

Istorija FK Partizan

Fudbalski klub Partizan je osnovan 4. oktobra 1945. godine kao deo Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Danas je ovo Sportsko društvo asocijacija 25 klubova u isto toliko sportova, čiji je član i dalje i Fudbalski klub, ali ima potpunu samostalnost u organizovanju, rukovodjenju, finansijama, materijalnim dobrima i objektima. Uz Fudbalski klub radi i nekoliko naših preduzeća kao deo poslovnog sistema Partizana. 

Stjepan Bobek

Fudbalski klub Partizan je 22 puta bio prvak države: 1947, 1949, 1961, 1962, 1963, 1965, 1976, 1978, 1983, 1986, 1987, 1993, 1994, 1996, 1997, 1999, 2002, 2003, 2005, 2008, 2009, 2010.

Pobednik Fudbalskog kupa Jugoslavije bio je 11 puta: 1947, 1952, 1954, 1957, 1989, 1992, 1994, 1998, 2001, 2008, 2009.
Godine 1966. Partizan je bio vicešampion Evrope, 1978. pobednik Srednjeevropskog kupa.
Momčilo Vukotić je rekorder Partizana po broju nastupa – odigrao je 791 utakmicu, a

Momčilo Vukotić

rekorder u broju golova postignutih za crno-bele je Stjepan Bobek sa 425 pogodaka.

Za reprezentaciju Jugoslavije nastupilo je preko 130 Partizanovih fudbalera, a više od pedeset utakmica odigrali su Bobek, Zebec, Čajkovski, Jusufi, Galić, Šoškić, Jokanović, Mijatović i Milošević.

Partizan neguje igru koju cene stručnjaci i gledaoci širom sveta, pa je zato veoma rado viđen gost od prvog susedstva do stadiona Južne Amerike.

Vicešampioni Evrope 1966. godine

Osnovu te igre čini spremnost za nadigravanje, koja bazira na individualnim vrednostima i uigranosti ekipe, majstorstvu koje izmiče svakoj zamci i snazi. To Partizanovoj školi fudbala daje prednost i efikasnost. Crno-beli su u dosadašnjim ligaškim takmičenjima postigli šest pobeda sa deset i više datih golova, u dva prvenstva su postigli po više od stotinu golova i drže rekord jugoslovenske prve lige sa 111 pogodaka u jednom prvenstvu.

Tim 2011-2012


Igrači Partizana sa najviše odigranih utakmica:

1. Vukotić Momčilo  791 – 339 golova

2. Klinčarski Nikica  565 – 73

3. Ilić Saša 537 – 211.

4. Damjanović Milan  537 – 19

5. Paunović Blagoje 514 – 5

6. Mihajlović Ljubomir  512 – 9

7. Stojković Nenad   492 – 30

8. Kovačević Vladimir   487 – 319

9. Pejović Vlada   485 – 2

10. Bobek Stjepan    478 – 425

11. Trifunović Aco   477 – 142

12. Belin Bruno    477 – 49

13. Radaković Miloš  475 – 10

14. Đorđić Svemir   466 – 102

15. Valok Marko 470 – 411

16. Varga Zvonko  451 – 167

Izvor: partizan.rs

Dribling

Dribling sam po sebi nije cilj, odnosno ne bi smeo da bude cilj već sredstvo za postizanje prednosti nad protivnikom. Sa tehničkog gledišta dribling predstavlja više ili manje složeno kretanje,koje tek sa taktičkog aspekta dobija svoju punu vrednost

Uspešan dribling donosi dvojaku prednost u odnosu na protivnika

  • Prvo, direktno uklanja igrača iz igre i stvara prednost i njemu koji ga izvodi i saigraču u određenoj fazi igre
  • Prednost nad protivnikom u psihičkom pogledu

Dribling kao individualno sredstvo taktike primenjuje se u cilju izbegavanja protivnika, izvođenja manevra i  izbacivanja igrača iz igre.

Iz tog razloga dribling se sa taktičkog aspekta može podeliti na

  • odbrambeni dribling
  • manevarski dribling
  • napadacki dribling

Najčešće greške

  • igrač ne spušta težište tela i sporo menja pravac kretanja
  • igrač gleda samo u loptu,a ne i u protivnika
  • prerani ili prekasni početak finte
  • neodlučnost igrača pred protivnikom
  • igrač izvodi varanje onom nogom koja je bliža protivniku
  • prvi deo varanja je suviše brz i nenaglašen

Razlozi koji dovode do grešaka

Razlozi za pogrešno izvođenje tehničkih elemenata su mnogobrojni, a uzroci različiti.

  • Jedan od razloga nedovoljan talenat

(U tom slučaju vreme koje igrač ima na raspolaganju u toku trenaznog procesa je nedovoljno da bi usavrsio i automatizovao tehnicke elemente)

  • Nedovoljna motivacija je razlog koji se načešće  povezuje sa nedoststkom  koncentracije i pažnje
  • Nerazumevanje ,delimično ili čak potpuno niza pokreta koji sačinjavaju  elemente tehnike
  • Nedostatci u oblasti motoričkih sposobnosti
  • Pogrešni metodi nastave i treninga kao i prebrzo povećavanje zahteva  treninga.
  • Strah od greške i neuspeha
  • Nedovoljno razvijen”osećaj pokreta”koji se manifestuje u slanju pogrešnih informacija sa periferije tela u centralni nervni sistem

U zavisnosti od razloga pojave greške preporučuju se sledeće metode

  • Ponovna demonstracija i objašnjenje pravilnog izvođenja elementa koji  se trenira
  • Ako je tehnika još uvek pogresna,ponavljanje pogrešnog izvođenja elementa  da bi igrač bio svestan greške u izvođenju
  • Pojednostaviti vežbu i metod igre
  • Voditi i usmeravati pokrete igrača za vreme izvođenja element
  • Odrediti specifičan zadatak koji će usmeriti igrača radi pravilnog izvođenja pokreta

Tek trening čija je svesna aktivnost usmerena na kontrolu tela i lopte

(kontrola pokreta sa loptom) ima pravo usmerenje i potpuni smisao

Da bi se ovo u potpunosti postiglo rad se deli u nekoliko faza sa jasno naglašenim osnovnim usmerenjem treninga

  • Osnovna tehnika — učenje većeg broja tehnika kontrole tela i lopte radi sticanja samopouzdanja za delovanje u velikom broju različitih situacija koje nameće fudbalska igra
  • Gipkost i okretnost — druga faza u kojoj, osim osnovnih tehnika,postoji naglasak na usavršavanju spuštanja težišta tela u izvođenju elemenata
  • Promena pravca kretanja dobija važnost u ovoj fazi kao i udaljavanje lopte od stajne noge

Brzina pokreta u radu s loptom (posebno stopala)

  • Brzina i ritam pokreta razvijaju i osecaj lopte sa obe noge.
  • Usmeravanje pogleda ka igri i protivniku. Fudbaler ogranicene tehnike ne moze da se ukljuci u brzu igru zbog prevelikog usmeravanja paznje i pogleda ka lopti
  • Fintiranje u posedu lopte.

Posto su osnovne tehnike savladane, finte u posedu lopte daju novi kvalitet igri a to je nepredvidivost. Time igra postaje atraktivna.

Istorija fudbala

Istorija fudbala u svetu

Prvi podaci vezani za materijalne dokaze o nastanaku i razvoju igara nogama datiraju iz najranijih perioda ljudske civilizacije.
Prvi pisani spomenici, koji potvrđuju postojanje lopte, vezani su za istoriju kineskog carstva i dinastiju Hou, koja je vladala do 255. godine pre nove ere. U vreme vladavine te dinastije spominje se igra loptom pod nazivom Cuh-kih (Tsun-kih). Predpostavlja se da je lopta bila jajastog oblika, i da je bila punjena krznom životinje.

Fudbal u Kini

U skromnim, ali verodostojnim zapisima, ostao je zabeležen podatak da ova igra loptom nije ostala samo u krugu vojničkih kasarni, vec se proširila i medu civilnim stanovništvom.
Sledeći zapis o ovoj igri datira izmedu 32. i 6. godine pre naše ere, kada je car Šeng Ti dozvolio narodu da, u slobodno vreme, slobodno igra ovu igru…
Iz Kine, u 7. veku, ova igra je prenesena u Japan. Istorijski podaci potvrđuju da su je u Japanu igrali carski vojnici i to obavezno, na glavnim nacionalnim svetkovinama pred carem, vlastelom i ostalom carskom svitom …
Prve tragove igre loptom u Evropi nalazimo u Grčkoj i Rimu, takođe u 7. veku. Poznata je rimska parola: „Hleba i igara“ (Panem et circenses). Igre loptom u Grčkoj su se zvale Episkiros i Epikonis, a u Rimu Harpastum. Bile su to neke kombinacije fudbala i rukometa. Od današnjih sportova najbliži im je američki fudbal. Ovu igru, kao veoma grubo nadmetanje rimskih legionara, pominje u svojim zapisima i rimski filozof i Neronov učitelj, Seneka.

Episkiros

Mnogi srednjovekovni pisani podaci govore o igrama sa loptom između XIII i XVI veka. Zajedničko svim ovim podacima je da su se ove igre, u to vreme u Evropi, igrale na narodnim svetkovinama, u vreme poklada i drugih crkvenih praznika …
Zanimljiv podatak je da je engleski kralj Edvard III zabranio narodu ovu igru 1349. To isto, samo dvadeset godina kasnije, učinio je i Karlo V u Francuskoj. Oba vladaoca su svoje odluke obrazložili tvrdnjom da je ova igra toliko okupirala narod da ga odvraća od korisnih stvari.
U XIV i XV veku, u Italiji, u Firenci, igrala se neka vrsta fudbala koja se zvala “Firentinski kalčo”. Da je to originalan i dragocen podatak za istoriju fudbala, uverava i činjenica da se u zemlji višestrukog prvaka sveta, fudbal i danas naziva Kalčo.
Zanimljivo je da prvi zapis o fudbalu u Americi datira iz 1634. godine. Iz njega se može saznati da su Indijanci iz Masačusetsa igrali jednu utakmicu od jutra do večeri i tom prilikom “lopta je terana bosim nogama vrlo daleko”.
Na početku XIX veka, razne igre sa loptom, konačno su prihvatile i engleske privatne škole. Dotadašnje, isključivo individualne sportske vežbe u tim plemićkim školama, polako ustupaju mesto igrama sa loptom. Istorija beleži da je student Vilijam Veb Elis u školi Ragbi 1823, igrajući sa svojim drugovima, u jednom trenutku zgrabio rukama loptu i potrčao poljem prema cilju, mada su nepisana običajna prava to zabranjivala. Njegovi vršnjaci prihvatili su i taj način igranja, pa je nešto kasnije to postala najomiljenija igra sa loptom u Ragbiju.
Dugo vremena, sve do 1855., utakmice se igraju samo između pojedinih škola. Tako je bilo sve do osnivanja prvih klubova: Šefild klub 1855, Halam klub 1857. i Blekhit klub 1859. Samo nešto kasnije, 1863, uz pomoć novih pravila, ragbi i FUDBAL su kao igre odvojene, pa je istorija modernog fudbala upravo od tada i započela.

Istorija svetskog fudbala, kao jedan od vidova raznovrsnog razvitka ljudskog društva i njegove sveukupne delatnosti, prema verodostojnim podacima i pisanim hronikama, počinje 1863. godine. Tada su predstavnici engleskih koledža, u kojima je dotle tradicionalno, negovan ragbi fudbal, odlučili da odvoje fudbal od ragbija i da uz pomoć spečificnih fudbalskih pravila, ovu igru uvrste u novu sportsku aktivnost svojih studenata.

 Odluka o odvajanju fudbala od ragbija ubrzo se pokazala veoma celishodnom. Fudbal je masovno, spontano prihvaćen, ne samo od studenata u Kembridžu, Oksfordu, Ragbiju i Harou, vec i medu radničkom, a posebno školskom omladinom, širom Engleske.
Sve analize i kasnija istraživanja pokazuju da ubrzanu popularnost fudbal duguje ondašnjim prvim, logicki osmišljenim pravilima, koja decidirano štitila igrače od dotadašnje, gotovo gladijatorske grubosti u „Ragbi fudbalu“. S druge strane, nova fudbalska pravila, u okviru nove igre, omogućila su svojim akterima, pored ispoljavanja i razvijanja fizičkih, ispoljavanje i podsticanje i umnih i kreativnih sposobnosti. U takvoj klimi svog rađanja, razumljivo je što su ovu igru u život uveli ondašnji engleski intelektualci, profesori i studenti, a kasnije, vremenom prihvatili, bez izuzetaka i ostali društveni staleži. I danas, posle toliko decenija i dinamično pređenog istorijskog puta, prvobitan odnos nije izmenjen. Medu pristalicima i aktivnim učesnicima u fudbalu, nalaze se ljudi koji pripadaju i najnižim i najvišim socijalnim i intelektualnim slojevima društva…
Kao što se, u zavisnosti od dužine trajanja i karakteristika trajanja, svaka ljudska aktivnost može podeliti na pojedine delove i faze, tako se i dosadašnja, ukupna fudbalska aktivnost, po svom istorijskom značenju i pečatu, može podeliti na nekoliko celovitih i homogenih, različitih i ponaosob originalnih razdoblja ili perioda.
Prvi period, koji je trajao od 1863. pa do 1925., može se uslovno nazvati periodom konstituisanja fudbalske igre, mada se u terminološkom smislu fudbal konstituisao onog istog dana 1863., kada su predstavnici engleskih koledža odlucili da fudbal, uz pomoć novih trinaest pravila, odvoje od ragbija. Ovaj, po godinama trajanja najduži period, može se nazvati periodom konstituisanja fudbala i zbog toga, što su se u njemu dešavale i sa njim desile sve dosadašnje najbitnije promene pravila ove igre. Osim ove činjenice, ovaj period razvoja fudbala karakterišu nastojanja da u njemu ovlada duh sporazumevanja i organizovanja i na međunarodnom, a ne samo na državnom planu, što je i postignuto osnivanjem FIFE u Parizu 1904. godine.
Drugi karakteristicni period istorije razvoja fudbalske igre, trajao je od 1925. pa do 1954, odnosno od pojave „WW“ pa do pojave „4:2:4“ sistema fudbalske igre. Engleska i takozvana Engleska fudbalska škola, u najvecoj meri, doprinela je osobenosti ovog perioda razvoja fudbala. U najvećem delu toga razdoblja, bila je to vladavina „WM“ sistema koji je, kao logična posledica dotadašnje evolucije fudbala, inoviran u Engleskoj, „Kolevci fudbala“, a potom i u ostalim delovima sveta.
Pečat ovom periodu razvoja fudbala dala su takode i prva tri svetska prvenstva koja su organizovana u Urugvaju 1930, Italiji 1934. i Francuskoj 1938. godine.

Pele

Treći period razvoja fudbalske igre trajao je od 1954. pa do 1974. godine. U razdoblju od tih 20 godina, odigrana su svetska prvenstva u Švajcarskoj (1954), Švedskoj (1958), Cileu (1962), Engleskoj (1966), Meksiku (1970) i SR Nemackoj (1974).
U ovoj razvojnoj fazi, više nema značajnih fudbalskih dostignuća bez naglašenog prisustva fizickih kvaliteta pojedinaca i timova. Bio je to period, za razliku od prethodnog, u kojem je došlo do potpunog spajanja i integrisanja spečificnih individualnih sposobnosti pojedinaca u kolektivnu igru. Taj period u potpunosti je dovršen na Svetskom prvenstvu u SR Nemackoj 1974, pa se to vreme uzima kao završno u okončanju treceg perioda razvoja fudbala. Najveće vrednosti u ovom periodu dostigli su nacionalni timovi SR Nemacke, Brazila, Holandije i donekle Engleske.

Diego Armando Maradona

Četvrti period razvoja fudbalske igre, koji počinje od 1974. i koji je još u toku uspeo je da sjedini sve pripreme u jednu i da ih maksimalno učvrsti pa čak i da ih unapredi. Tada je, zahvaljujući onako univerzalnim tehničkim, taktičkim i fizičkim zahtevima, ovaj stil i način igranja formulisan kao „Totalni fudbal“. Bez obzira na terminološku neadekvatnost „Totalni fudbal“ je postao opšte eksploatisani pojam kao sinonim za modernu igru.
Svetska prvenstva u Argentini (1978), Španiji (1982), Meksiku (1986), Italiji (1990), Sjedinjenim Američkim Državama (1994), Francuskoj (1998), Japanu i Južnoj Koreji (2002) i Nemačkoj (2006), Južnoj Africi (2010)  su iznedrili karakterističan sistem „4:4:2“, sa svim svojim modifikacijama i on se posmatra kao nadgradnja i usavršeni sistem „4:3:3“.
Sistem „4:4:2“, sa svojim varijantama u poslednje vreme, koje karakterišu i po petorica – šestorica igraca sredine terena, odnosno samo jedan klasični napadač, nije dostigao onu originalnost koju su dostizali prethodni sistemi, koji su svojom efikasnošću u vremenu svojih vladavina odlučujuće uticali na prepoznatljivost i dovršenost tih etapa razvoja fudbala.

Istorija fudbala u Srbiji

Kao i na mnoge ostale delove sveta, tako i na naše podneblje, fudbal su doneli i prvi igrali Englezi. Kao državljani velike pomorske, trgovačke i kolonijalne sile, Englezi su se tragajući za uslovima što većeg ekonomskog uspona našli i u našim južnoslovenskim zemljama.
Najznačajniji podatak za pocetak razvoja fudbalske igre na prostore današnje Srbije nalazimo na samom kraju XIX veka, ili tacnije 1896. godine. Tada je Hugo Buli, iz Hamburga, gde je studirao trgovinu, doneo prvu fudbalsku loptu sa sobom, u svoj Beograd. Iste godine, Hugo Buli je osnovao „loptačku sekciju“ Beogradskog gimnastičkog društva „Soko“ i organizovao je demonstraciju fudbalske igre, kod Nebojšine kule ispod Kalemegdana. Ali, prvi zvanični fudbalski klub, ne samo na teritoriji današnje Srbije, nego i na teritoriji prethodne Jugoslavije, osnovan je u Subotici 1901. godine pod imenom „Bačka“.
1903. godine u Beogradu je osnovan fudbalski klub „Soko“, a iste te godine u Kragujevcu i „Šumadija“.

Loptački klub Šumadija - KG

Posle Prvog svetskog rata, u novoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca, u Zagrebu je 1919. godine osnovan Nogometni Savez Jugoslavije, a dr Hinko Virc izabran je za prvog predsednika.
Prvo prvenstvo Jugoslavije održano je tek u sezoni 1922/23. godine po Kup sistemu. Prvi naslov p r v a k a J u g o s l a v i j e osvojio je „Građanski“ iz Zagreba 1923. godine.
I, konačno, 1923. godine, naš Fudbalski savez je bio primljen i u savez Fife, pošto je prethodno 1921. godine bio primljen kao privremeni član svetske fudbalske organizacije.
Prve borbe za titulu prvaka Jugoslavije održane su 1923., a vodilo ih je šest klubova – prvaka ondašnjih podsaveza. Igralo se po jednostrukom Kup-sistemu, još pet puta su prvenstva održavana po Kup-sistemu (1924, 1925, 1926, 1932 i 1936), dva puta po jednostrukom (1927. i 1928), i devet puta po dvostrukom bod-sistemu, uz učestvovanje od 6-12 klubova.
Prva prvenstva su se odvijala po podsavezima, pa bi prvaci nastavljali takmičenje na nivou države. Kada su se stekli uslovi, kada je i kvalitet fudbala poboljšan, formirana je 1927. i prva liga Jugoslavije sa 10, a ubrzo potom povecana je na 12 klubova.
Fudbalski Savez seli se iz Zagreba u Beograd 1929. godine i od tada do današnjih dana nalazi se na istom mestu na adresi Terazije 35.
Za tako omasovljen fudbalski sport u Jugoslaviji, a posebno za beogradske, zagrebačke i splitske klubove, u kojima su se pojavljivali izuzetno talentovani fudbaleri, pročulo se i u inostranstvu. Fifa je zbog toga računala s Jugoslavijom kao s jednim od prvih učesnika budućeg svetskog prvenstva. To se ubrzo i ostvarilo. Jugoslavija je 1930., zajedno sa još tri evropske zemlje, bila učesnik Prvog svetskog prvenstva u Urugvaju.
Naša dva najveća kluba FK „Crvena Zvezda“ i FK „Partizan“ osnovani su 1945. godine, dakle odmah po završetku II Svetskog rata.
Potpunu ekspanziju fudbalska igra doživljava, na našim prostorima, u periodu od 1950. do 1970. godine. Tada se na reprezentativnom planu postižu i najveći rezultati koji su ostavili trag do današnjih dana.
Na dosadašnjim velikim takmičenjima naši najbolji igrači koji su nastupali za reprezentaciju naše zemlje imali su promenljive rezultate, ali ti rezultati su, u odnosu na zemlje po veličini slicne našoj, bili veoma zapaženi.
Od 19 Svetskih prvenstava mi smo ucestvovali na 9 takmičenja najkvalitetnijih timova. Najznačajnije rezultate postizali smo na prvom (1930), šestom (1962) i dvanaestom (1990) takmicenju.
Na Evropskim prvenstvima smo bili uspešniji, tako da smo osvajali dva puta po drugo mesto na našem kontinentu. Te rezultate postizali smo 1960. i 1968. godine.
Na Olimpijskim igrama i na turnirima koji su organizovani na najvećim sportskim okupljanjima osvajali smo zlatne, srebrne i bronzane medalje.
Od klubskih rezultata treba istaći osvajanje Kupa Šampiona i Interkontinentalnog Kupa 1991. godine od strane FK „ Crvena Zvezda“ i dva ulaska u finalne utakmice Kupa šampiona 1966. godine FK „Partizan“ i u Kup UEFA FK “Crvena Zvezda“ 1979. godine.

   Tekst je preuzet iz knjige:
   FUDBAL – istorija, teorija i metodika
   Dr Aleksić Veljko
   Dr Aleksandar Janković